Iako pozorište u Srbiji ostaje umetnost, a možda još značajnije, praksa izuzetno popularna kod omladine, paradoks je što profesionalna praksa u pozorištu nije uopšte demokratizovana. Vrlo institucionalizovano, pozorište u Srbiji se ne smatra kao deo polja delovanja civilnog društva. Pozorišna delatnost se susreće sa hermetičkim jazom između profesionalne prakse u nacionalnim i lokalnim pozorištima i amaterske prakse koja je pronašla svoje utočište u kulturnim i omladinskim centrima.
Ova dihotomija se takođe nalazi i u oblasti obrazovanja, pošto se čini da jedino umetnici koji su stekli obrazovanje u državnim univerzitetima imaju obećani profesionalni angažman kao zaposleni u institucijama.
Ali izgleda da stanje stvari u ovoj profesiji ne odgovara u potpunosti potrebama.
a) postojanje nezavisne scène
Pre svega, možda potcenjena, postoji siva zona nezavisnog pozorišta. „Siva zona“, zato što nije vidljivo, nije priznato osim na lokalnom nivou (kada je ponekad njegov internacionalni renome očigledan) i usled nedostatka kulturne politike koja pomaže pozorištu da postane priznato i da preživi kao u potpunosti integrisana profesionalna aktivnost. Ovo neobaziranje profesionalaca, donosioca odluka i ponekad same publike na nezavisnu scenu potiče od jaza između „institucionalnog pozorišta/profesionalne prakse“ i „Organizacija za civilno društvo/amaterskog pozorišta“ koje je duboko usađeno u skustvo. Sa druge strane ono nema veze sa realnošću njegovog doprinosa umetničkom životu.
b) uloga nezavisne scene
Zapravo, sve umetničke evolucije i kreativni doprinosi kojima se inspiriše srpsko institucionalno pozorište proizilaze iz nezavisnih pozorišnih inicijativa. Tako je Atelje 212, osnovala 1956. godine grupa mladih nezavisnih glumaca, sa namerom da postavljaju avangardna dramska dela. Ovo pozorište je bilo pozorišni model koji je mladim umetnicima dao stvaralačku slobodu. Isti slučaj je i sa grupom Nova osecajnost, osnovanom 1980, u bivšoj pivnici u Skadarskoj ulici i „drugačijim“ konceptom u odnosu na postojeća
pozorišta, koji je bio formulisan u njihovom manifestu: „Ako ne kažemo ono što imamo da kažemo sada, udaljavamo se od prilike da ikada kažemo sve što znamo.“ Tako krajem devedesetih godina prošlog veka, pojavljuje se određen broj grupa i projekata koji zastupaju neverbalno i kreativno pozorište (Kult Teatar, Torpedo, Plavo pozorište, Kuguar, Sklonište i druge).
Ovi primeri dokazuju realno mesto koje zauzimaju nezavisne pozorišne inicijative u konstituisanju srpskog pozorišnog pejzaža i koliko istorija pozorišta u Srbiji je pre svega istorija nezavisnog pozorišta.
c) nedostatak poslovne perspektive za mlade
Ako je potrebno da se završi državna škola kako bi se integrisali u institucionalno pozorište, recipročna situacija ne bi bila istinita.
Država finansira svake godine, nakon selektivnog ispita, obrazovanje četrdesetak mladih pozorišnih umetnika, znajući da, uzimajući u obzir javnu kulturnu politiku, to za njih predstavlja, kroz subvencionisana pozorišta, jedinu poslovnu perspektivu. Zbog toga, njihov broj je mnogo veći od slobodnih radnih mesta. Mali broj ovih mladih diplomiranih umetnika se ustinu zapošljava nakon studija. Većina njih ostaje bez posla, čekajući pojavu slobodnog radnog mesta.
Problem
Iako možemo očekivati da će se ovi mladi organizovati među sobom kako bi osnovali nove trupe koje će razvijati pozorišnu praksu u zemlji (kao što se to čini u većini ostalih evropskih zemalja, uključujuči i zemlje iz bivše Jugoslavije kao što su Bosna i Hrvatska), ova praksa ne postoji u Srbiji. Zato što je nevidljiva, nedovoljno prisutna u javnosti i nedostatka navike, nezavisna scena za mlade umetnike ne predstavlja realnu alternativu.
Iako, u ovom trenutku u kom praksa pozorišta ima tendenciju da zastareva, ignorišući značajna otkrića koja su se desila pre 40 godina izvan granica (pozorište gesta i neverbalno pozorište, moderni ples i "tanztheater", video performansi...), koliko na nivou institucionalne scene koja ima teškoća da održi zadovoljavajući nivo kreativnosti (koja drama je doživela uspeh koji je prevazišao jezičke granice), toliko na dramskim akademijama na kojima bivši studenti obrazuju nove generacija na isti način na koji su i oni bili podučavani, bilo bi značajno da možemo da se oslonimo, kao u prošlosti, na doprinos nezavisne scene.
Projekat dakle ima za cilj da razvije scenu nezavisnog pozorišta kod mladih.
Kome je namenjena Slobodna dramska akademija?
SDA se obraća prevashodno mladim pozorišnim umetnicima (scenografima, glumcima, rediteljima, plesačima, dramaturzima...) koji su već profesionalci, ili nameravaju da to postanu, i koji žele da imaju uticaj na pozorišnu delatnost u zemlji, da praktikuju drugačije načine stvaranja i pre svega da razviju drugačije etičke i estetske vrednosti u svom radu.
Potrebe mladih pozorišnih umetnika
Jedna od najvećih ograničavajućih okolnosti je nepostojanje mesta susreta.
Poznato je da smo snažniji ako se ujedinimo i da je pozorišna praksa pre svega grupna praksa u kojoj je svako zanimanje neophodno i postoji kako bi upotpunilo ostala. To znači da nijedna od pozorišnih profesija ne može vredeti jedinstveno sama za sebe, odvojena od ostalih. U tom smilu, izolacija je veliki hendikep za ove umetnike.
Drugim rečima, u uglavnom institucionalizovanoj kulturnoj sferi, ovakvo mesto susreta, koje bi pre svega za cilj imalo da omogući umetnicima da sarađuju, da razmene i obogate svoje prakse na osnovu zajedničkog interesa, a ne novčanog – ne postoji.
Mladi umetnici takođe su uskraćeni za profesionalno usavršavanje.
Ako zanemarimo nekoliko usamljenih pokušaja, ne postoji mesto za obrazovanje iz oblasti dramskih umetnosti koje je dostupno svima . Prijemni ispiti na umetničkim fakultetima su izuzetno zahtevni i čak i talenti se susreću sa teškoćama u njiihovom polaganju, iako to ni u kom smislu ne sudi o stvarnim umetnički sposobnostima kandidata. Jedina alternativa za ove mlade koji žele da postanu profesionalci je da kupe svoje obrazovanje skupim privatnim časovima.
Ako tome dodamo činjenicu da obrazovanje u oblasti dramskih umetnosti u Srbiji ignoriše u celosti određene discipline u vreme kada bi bilo neophodno da se pozorišna scena otvori novim praksama i da započne proces umetničkog istraživanja značajnog za obnovu i vitalnost pozorišta, shvatamo potrebu za mestom za profesionalno usavršavanje.
Dramski umetnici, koji rade u svojoj profesiji ili traže posao, priznati profesionalci, ili oni koji su na putu da to postanu, nemaju mogućnost da nastave da se bave drugim pozorišnim praksama, ili da ih istražuju. Drugim rečima, tačno je za glumce kao i za atletičare, bez vežbe, disciplina se zaboravlja, a bez inovacije, ona zakržljava.
